Ima nešto posebno u tome kada se grupa ljudi svake godine, bez mnogo razmišljanja, ponovo nađe na istom mestu. Bez preteranog ubeđivanja, bez dugih dogovora, jednostavno, dođe kraj januara, dođe Dan državnosti, i dođe vreme za Bansko. Skijaško udruženje Snow Team ove je sezone obeležilo već sedmi uzastopni odlazak u ovaj bugarski ski centar, i sve je izgledalo kao da ni jedna sezona nije prošla između. Ista energija, isti smeh, iste priče uz kafu ujutru pre nego što se navuku pancerice.
Pet dana produženog vikenda, toliko je trebalo da se oko 100 članova udruženja na kratko odmakne od svakodnevice i pronađe ono što grad nikada ne može da ponudi, čist vazduh, bele padine i osećaj slobode. A ove godine, Bansko je dočekalo rekordno veliku grupu. Sto ljudi, od kojih čak oko trideset dece, broj koji je nasmejao sve organizatore i podsetio da ova tradicija ne stari, nego raste.
Deca su bila prava zvezda ovogodišnjeg putovanja. Neki od njih su po prvi put u životu stali na skije, onaj poseban trenutak kada instruktor poravna skije, dete napravi prvi nesigurni korak i odjednom shvati da to zapravo ide. Od tog trenutka, nema sile koja ih vraća u hotel pre zalaska sunca. Starija deca, ona koja već dolaze po drugi ili treći put, iskoristila su ovih pet dana da svoju tehniku podignu na viši nivo, spuštanja su postajala sigurnija, okretaji sve elegantniji, a samopouzdanje vidljivo raslo iz dana u dan. Gledati ih kako se takmiče ko će pre doći do dna staze, uz viku i smeh koji se čuje sa svih strana, bilo je pravo uživanje za sve roditelje koji su pratili iz daljine.
Vreme nije baš sarađivalo onako kako smo priželjkivali. Bansko je ove sezone priredilo pravi meteorološki miks, jutro bi počelo sa lepim suncem koje bi vas navelo da ostavite naočare za sneg u sobi, a do podneva bi oblaci preuzeli kontrolu i doneli sneg ili kišu. Ali, kako to već biva sa pravim skijašima, nikome nije padalo na pamet da zbog toga skrati dan na stazi. Ispostavilo se da zajednički snegom natopljene jakne i rukavice imaju magičnu moć, nikakav team building ne zbliži ljude kao što to uradi planinska mećava koja nikoga ne štedi.
Kada bi skije najzad bile odložene i pancerice skinute, hotel je nudio savršeno sklonište. Spa centar je postao obavezna stanica, i za decu koja su trčala prema bazenu čim bi se presvukla, i za odrasle koji su u toploj vodi pronašli ono što cela godina retko nudi, potpuni mir i luksuz da ne moraju nigde i ne moraju ništa. Sauna, džakuzi, opuštene noge posle dugog dana na stazi, to je onaj deo zimskog odmora o kome se ne priča dovoljno, a bez kojeg bi sve izgledalo malo drugačije. Baš tu, između bazena i ležaljki, pravili su se planovi za narednu sezonu, delile priče o najboljim spuštanjima, razmenjivali saveti za pancerice i opremu, i naravno, rešavalo ono večno pitanje ko plaća sledeću turu pića, sve to nekako ide lakše kada si do grla u džakuziju.
Ali Bansko nije samo planina i hotel. Grad ispod staze ima svoju dušu koja se otkriva tek kada se uveče siđe sa skijaške ture i zapešači kroz uske uličice starog jezgra. Restorani su ponudili bogat izbor, od modernih mesta sa internacionalnom kuhinjom do onih skromnijih, toplih i bučnih, gde konobar donosi više nego što si naručio i niko se ne žuri. Tradicionalne bugarske mehane zaslužuju posebnu pažnju, uz muziku, roštilj i lokalno vino, granice između članova udruženja koji se tek upoznaju potpuno nestaju. Mehana ne pravi razliku između iskusnog skijaša i onog koji je danas po prvi put sišao sa staze sam, svi završe zajedno, uz istu muziku, isti roštilj i razgovor koji traje mnogo duže nego što je iko planirao. Sedam godina.
Svake godine malo veća grupa, svake godine malo više dece, svake godine nova priča koja se priča i godinama kasnije. Udruženje Snow Team odavno je prestalo da bude samo skijaška organizacija, postalo je zajednica ljudi koji dele istu ljubav prema planini i koji su shvatili da su najlepše uspomene uvek one napravljene u društvu. Bansko se nije promenilo, iste staze, isti grad, ista toplina koja te dočeka čim stigneš, kao da si samo otišao na vikend i vratio se
